Наука

Наука На гори Блаженства, на догледу мора - И сунчане горе, високог Тавора, Христос диже очи, узнав време своје И погледа људе што около стоје, Смотрећи у Њега с хиљаде очију, Па почеше медне речи да се лију: Блажени су нишчи духом, а не вером, Што не мере вечност краткорочном мером; Блажени плачући због смртности грешне Јер ће окусити утехе небесне; Блажени су кротки, благо ће им бити, Јер ће они земљу Божју наследити; Блажени алчући правде и жаждући, Бог ће их наситит и правдом обући; Блажени су душе сузне, милостиве, Бог такве милује, ангели се диве. Блажени су срца чиста од земности: Бога ће видети у свој бесмртности; Блажен је и чудан човек миротворац, Јер ће осетити да му је Бог отац; Блажен је и гоњен Божје правде ради: У царству ће вечном вечно да се слади; Блажени због мене од свих презирани, Јер ће мојим венцем бити увенчани. Радујте се, децо, радујте с` до века, Велика вас плата на небеси чека. И пророци пре вас срамоћени бише. Ал` по смрти вечну славу окусише. Тако Исус своју науку отпоче, Никад неречену одкад сунце поче. Небеско воинство блиско се тискаше А народ узбуђен уз сузе грцаше: Осана! ридаху срца омекшана, Запевајмо и ми: осана, осана!