Teniske i ostale priče sa... Nebojšom Viškovićem, 28.7.2018. HD

Већ дуже од десет година уживате у коментарима тениских мечева Небојше Вишковића на Спорт клубу. Небојша се од 1992. године бави спортских новинарском, а специјалност му је тенис. Недавно је преносио мечеве на Вимблдону, када смо се сви радовали великом повратку најбољег српског спортисте Новака Ђоковића. Управо је Небојша Вишковић нови саговорник уредника Малих играча Ненада Букарице у серији разговора „Тениске и остале приче са...“ Разговор смо водили у четвртак 26. јула 2018. године у ТК Ушће на Новом Београду, једном од првих клубова на Новом Београду. Небојша живи и ради у близини, а и сведок је првих дана ТК Ушће, тако да се у том клубу осећа као код куће. Наше прво питање односило се на најзанимљивији пренос који је у животу коментарисао. Затим нас је занимало шта би по мишљењу господина Вишковића било пресудно за заустављање пада српског тениса. Он је био сведок нестварне експанзије српског тениса, а памти и деведесете године, када је тенис био на апсолутној маргини у Србији. Небојша Вишковић зна да је финансијски фактор пресудан у томе што сада има трипут мање деце у тениским школама него пре 10-11 година. Тада је економска ситуација била боља. Небојша Вишковић се нада да ће Новакова титула на Вимблдону пружити нови импулс развоју српског тениса. Он има разумевања за недостатак финансијских средстава који мучи тениске институције у Србији, али није му јасно како нестварни успеси српског тениса нису довели до стварања националног тениског центра, или барем неколико правих тениских академија. О улози родитеља у тенису С обзиром да је Небојша Вишковић и сам тениски родитељ, отац Лава Вишковића (2004. годиште), замолили смо га да нам каже како посматра могућности које се деци пружају помоћу тениса. „Ту је можда највећи проблем очекивања, очекивања родитеља. Тениски родитељи су специфична категорија, због природе тениса, који ту родитељску улогу појачава, али многи родитељи ту ширину која им је остављена, доживљавају на погрешан начин. Свуда на свету је тако, али што је држава сиромашнија, то је проблем израженији. Родитељи у том евентуалном будућем успеху свог детета, виде излаз из свих проблема.“ би најсликовитије било овако описати: родитељи имају функцију као позадина на орнаменту. Орнамент је тај који сија лепотом, сјајем и формом, али то не постоји без позадине. Е позадина је та која не може узети славу орнаменту. Она њега омогућава, али га не условљава. Родитељ треба да буде матрица свеукупних подршки своме детету.“ „Дета мора да ужива у игри, мора има радост игре. Ако он са 12 година иде на тренинг као рудар што иде у рудник, он ће једног дана само да се сломи.“ Проблем је и што родитељи не прижељкују само успех свог детета, него само највећи успех. Не желе за своје дете будућност Лајовића или Крајиновића, него искључиво Ђоковића. „Најважније је да дете остане у овом спорту до своје 18. године, да остане усмерено у правом правцу, и научиће да игра довољно добро да му се отворе разне опције (стипендије и слично)“. Господин Вишковић