Poruka-Miroslav Mika Antic

Stihove govori:Ruzica Rutic Muzika:Bora Dugic Kad prođu zore, kad zaspe kiše, i nas odavno ne bude više, ovo je, moj daleki sine, poruka za tvog još daljeg sina i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina, za snove šarene i beskrajne, pegave pahulje budućih zora, za čavrljanja, kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora. Kad svenu zore, kad zgasnu kiše, i nas odavno ne bude više, reci nek budući lepše sanjaju, zamoli da čudno lepo sanjaju, naredi da bolje od nas sanjaju, pomozi im da tačnije sanjaju, ako ne sanjaju - daj im da sanjaju, viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju, dok u njihovim detinjim grudima pokojna naša srca odzvanjaju i čuju i kuju i odjekuju kao zvonici među ljudima. Kaži im: onamo, blizu neba, planina jedna na sve njih čeka. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. Mi smo je digli. A nikad stigli. Za ljudski vek je ogromna bila. I posrćući - u vis smo pali, sa ožiljcima najlepših krila. Kad minu zore, kad umru kiše, i vidiš: nema nas nikada više reci im da smo se ko ljudi složili: mene podelili, tebe podelili, njih smo pomnožili. Ovo je, moj daleki sine, osmeh i šapat za tvoga sina i za kćer njegovih najdaljih kćeri kroz bezbroj nadanja i godina. I želja da se nešto produži. Da se pre oduži. Da se ne oduži, već da se šalje, od njih još dalje, mnogo dalje. Reci im: onamo, blizu neba još divnih treba, još jakih treba, naivnih treba i čudnih treba. Davno smo s mukom sve to sređivali. Sad smo na kraju i to sredili. Klinci su mame i tate nasleđivali. Sad smo mi, roditelji, decu nasledili. Zato im na uho promrmljaj tiše, kad zore izgore kad splasni kiše - nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da ima za jednu običnu mrvu najglasnije, za jednu običnu mrvu najčasnije, za jednu običnu mrvu najviše.