KO UDARA TAKO POZNO-2016-OS"LJUBISA UROSEVIC"-STARO LANISTE

THIS IS NOT COMMERCIAL USE VIDEO,ONLY FOR EDUCATION;-) UCENICI OS"LJUBISA UROSEVIC IZ STAROG LANISTA IZVODE(ACAPELLA) PESMU VOJISLAVA ILICA KO UDARA TAKO POZNO;-)HVALA PROF. SRPSKOG JEZIKA-SNEZANI BIHLER(1965)ZA DIVNU SARADNJU CIJI JE PLOD OVAJ DIVAN AUDIO-VIDEO URADAK;-)HVALA Zoom-u H-1 za kvalitet zvuka,Sonny Ericsson-u C-510 za slike i Google images-u i Adobe Audition-u za obradu zvuka-prof.Milan Kovacevic;-) Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić, [1][2] 1174.[3] - 1236.) je bio raški plemić iz vladarske obitelji Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski arhiepiskop.[4] Srpska pravoslavna crkva ga slavi kao svog osnivača. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i brat kraljeva Vukana i Stefana. Uz podršku vaseljenskog patrijarha je proglasio samostalnost raške crkve od Ohridske arhiepiskopije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Od rimskog Pape je isposlovao kraljevsku krunu i suverenitet za tadašnju Srbiju.[4] Nakon krunisanja brata Stefana 1221. godine, radio je na jačanju crkvene organizacije, pokrštavanju "neznabožaca" i "jeretika" i iskorenjivanju raških bogumila. Napisao je ili priredio nekoliko dela poglavito namenjenih organizaciji crkve. Najznačajnija su: Zakonopravilo, Hilandarski tipik, Studenički tipik i Žitije svetog Simeona. Na Svetoj Gori je, zajedno sa ocem Nemanjom, obnovio manastir Hilandar, a uz njegovo ime pominje se i osnivanje manastira Žiča u Srbiji. Dan svetog Save, Savindan, obeležava se 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru, kao crkveni praznik, i kao "školska slava" u Srbiji i Republici Srpskoj. Војислав Илић: СВЕТИ САВА Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији затвореног светогорског манастира? „Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата, седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, клонуло је моје тело, уморне су моје ноге - ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, да посветим живот роду, отаџбини и слободи. Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру. Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата и примите царског сина ко најмлађег свога брата“. Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се Божје име слави, са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, и угледа, чудећи се, безазлено босо дете. Високо му бледо чело, помршене густе власи, али чело узвишено божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“. Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, векови су прохујали и многи ће јоште проћи. Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.