СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У БЕЉИНИ HD

У недељу, 15. децембра 2019. године, када наша Црква молитвено прославља светог пророка Авакума, светог цара Уроша и преподобног Јоаникија Девичког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Гопосидн Јован началствовао је литургијским сабрањем у храму Светог архангела Михаила у Бељини. Епископу су саслуживали: пензионисани свештеник протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јерођоканон Јован (Прокин), протођакон Иван Гашић, ђакон Филип Милованчевић (Епархија тимочка) и ђакон Филип Јовановић. У својој беседи Преосвећени Владика пожелео је присутнима да Божанствена Литургија коју сви заједно служимо буде на наше спасење, на наше духовно и телесно здравље, јер што се год будемо више молили, а поготово уколико се будемо правилно молили, што год више будемо долазили на Литургију и учествовали у светој Литургији, онда ће нам се заиста отворити духовне очи и почећемо да размишљамо о ономе што је најважније и што је највредније за човека. “А највредније за сваког крштеног човека јесте да иште и да тражи Царство Небеско, тј. да тражимо оно што је непролазно. Једино је Бог непролазан, али и човек може бити непролазан уколико живи у Богу и са Богом. Све друго што имамо у овоме свету јесте привремено, јесте пролазно и човек са овога света, како и говори једна песма, ништа не носи осим “скрштених белих руку и праведних дела својих”. Управо о том привременом и вечном говори нам данашње Свето Јеванђеље, кратко, али веома поучно. Говори нам о једном човеку, богаташу у овоземаљском смислу, кога је Господ назвао безумником, јер је овај човек сву своју срећу видео у овоземаљском богатству. Овај човек је схватао да је смисао и циљ овоземаљског живота искључиво стицање богатсва у овоземаљском свету. Бог нам не брани да стичемо земаљска добра која су нам потребна за одржавање овоземаљског живота, али нам то не сме постати важније од Бога и Царства Божијег, јер човек који само себи граби тај човек и не мисли на Бога. Такав човек је оптерећен својим богатством. А сва богаства овога света ништа не значе уколико у њима нема Бога или ми у њима не осетимо присутво Бога. Човек се у овоме свету или богати Богом или пролазним вредностима, зависно од његовог духовног-менталног здравља. Човек који се не богати Богом живи у заблуди, живи у сластима својим, живи у страстима и што је најгоре живи у гресима. Човек који се не богати Богом јесте највећи сиромах, јер у свом богатству и трчању за оним што је у овоме свету губи душу, а богат је само онај који Бога има у срцу. А када имамо Бога у срцу онда имамо све што је Божије, имамо и веру, имамо и наду, љубав, милосрђе, осећање, имамо све оне дарове Божије које нам је Господ подарио како би ми кроз те дарове захваљивали Богу и осећали се благодарним што нам је Бог те дарове подарио. Пуки сиромах јесте сваки човек који приписује себи и своме умећу све оно што је стекао у животу. Све што ми поседујемо јесте дар Божији, и човек је дужан, зато што има дар Божији у себи, да